BLOG ČLANCI

Vlada objavila prodaju 40% kapitala "Telekoma"

Vlada je nedavno objavila da ima nameru da proda 40% Telekoma Srbije. Ova odluka je objašnjavana potrebom ulaganja u infrastrukturu ili potrebama ulaganja u Telekoma u razvitak sopstvene mreže.

Ova prodaja nije bila predviđena u poslovnim planovima Vlade za 2010. i očigledno je da je ova odluka doneta tokom 2010. kada se sa velikim zakašnjenjem ipak shvatilo da u ovoj ekonomskoj krizi Srbija neće profitirati, kao što su pojedini ministri najavljivali, i da će kriza trajati i posle 2010. iako su ti isti Vladini ministri još pre 3 meseca najavili da je Srbija izašla iz krize.

Stručna javnost se u međuvremenu oglasila iznoseći mnoge argumente, uglavnom protivu ovakve prodaje. Uprkos tome, Vlada je ostala odlučna da deo Telekom proda. Ovde namerno koristimo termin „prodaja“ umesto „privatizacija“ da bi se stvari nazivale pravim imenom. Koštuničina Vlada je, na primer, prodaju preduzeća sa 51% privatnog vlasništva norveškom državnom preduzeću nazivala „privatizacijom“.

Telekomunikacijske usluge se danas smatraju jednim od važnih strateških resursa za razvoj svakog društva. Buduća moderna društva će biti informatička društva čiji će prosperitet u mnogome zavisiti i oslanjati na razvoj i sposobnost brze i pouzdane razmene informacija i podataka. Stoga je vrlo čudno da se Vlada opredelila da prodaju 40% Telekoma na isti ili sličan način kao što je vršena privatizacija mnogih drugih preduzeća u Srbiji u poslednjih desetak godina koji, u retrospektivi, mnogi analitičari ocenjuju kao delimično uspešnu sa stanovišta prodaje i prilično neuspešnu sa stanovišta obnavljanja ekonomije i podizanja životnog standarda na realnim osnovama, što u poslednjih 12 meseci postaje vrlo evidentno.

Telekom Srbija je profitabilna organizacija i prema svojim planovima i programima, ukoliko se uporedi sa sličnim operaterima u drugim Evropskim zemljama, može se zaključiti da je jedna od retkih u Srbiji za koju se može reći da dostiže evropske standarde. Tehnologija, tehnološke inovacije i pravci razvoja telekomunikacijskih usluga u svetu su manje više poznate svima, Srbija ima sposoban tehnički, i čini se u poslednje vreme i menadžerski kadar i ljude da inovacijski i kreativno pristupi poboljšanju kvaliteta telekomunikacijskih usluga za svoje korisnike. Telekom Srbija, ima predispozicije da postane regionalni lider u pravom smislu te reči što je Telekom počeo i da radi kupovinom Telekoma Srpske i osnivanjem sopstvenog preduzeća u Crnoj Gori. Prodaja 40% strateškom partneru (koji će kasnije verovatno imati mogućnost da otkupi preostalih 40% na ovaj ili onaj način) bi sasekla ne samo ovakve ambicije Telekoma nego bi onemogućila da se domaće kreativne inovacijske ideje u oblasti telekomunikacija adekvatno razvijaju kod „domaćeg“ stručnog i kreativnog kadra.

Stoga, ako Vlada već mora da proda 40% Telekoma da bi popunila sve veće rupe u sopstvenom budžetu i ispeglala neke ekonomske promašaje iz prošlosti, zašto to ne uradi na način koji će biti politički i društveno mnogo prihvatljiviji i koji će omogućiti dalji razvoj Telekoma ali i dalji ekonomski razvoj Srbije.

Jedan od mogućih alternativnih metoda prodaje 40% kapitala Telekoma bi bio kroz listiranje na berzi ili putem tzv. inicijalne javne ponude (IPO) i to građanima Srbije, ali ne samo njima.

Devizna štednja u Srbiji trenutno iznosi preko 7 milijardi evra. Stalno se da ukazuje da značajni deo štednje se nalazi van bankarskog sistema, „u slamarica“. Državljani Srbije, rezidenti ili nerezidenti (dijaspora) poseduju ogromnu štednju u stranim bankama. To je ogroman finansijski potencijal koji se može aktivirati u prodaji „Telekoma“. Pošto je tako, zar ne bi bilo patriotski ponuditi akcije „Telekoma“ prvo državljanima Srbije, pa ako oni ne kupe, onda ponuditi međunarodnim investitorima. To ne bi bio samo patriotski gest ove Vlade nego i politički, ekonomski i socijalno mnogo prihvatljiviji i korisniji način prodaje „Telekoma“. Jer, politička elita Srbije ne može da proziva tajkune da vrate finansijska sredstva u zemlju dok u isto vreme domaća preduzeća nudi na prodaju isključivo strancima. Neka i Predsednik i Vlada pokažu političku svest i solidarnost sa građanima i ponude im da oni a ne neki stranci postani vlasnici najuspešnijeg srpskog preduzeća.

Način prodaje

Prodaja bi se vršila inicijalnom prodajom akcija na Beogradskoj i Londonskoj berzi (dvostruko listiranje akcija, kao na prime akcije hrvatske „Plive“ koja je to učinila pre oko 15 godina). Vlada bi naznačila koliki deo „Telekoma“ bi želela da proda (recimo 40%) ili koliko iznos finansijskih sredstava bi želela da prikupi prodajom „Telekoma“ (recimo 1,5 milijardi evra). I u jednom i u drugom slučaju finansijski savetnik Vlade (investiciona banka) bi bila u stanju da proceni koliko će se dobiti prodajom 40% kapitala ili koliko kapitala treba prodati za 1,5 milijarde evra. I oba slučaja, prihodi od prodaje bi pripali Vladi i išli u budžet.

S obzirom da je jedan od razloga prodaje „Telekoma“ pribavljanje novih finansijskih sredstava za finansiranje razvoja „Telekomovih“ delatnosti, u isto vreme bi se mogle izdati dodatne akcije (dokapitalizacija) „Telekoma“ od, recimo, 300 miliona evra koje bi Telekom mogao da iskoristi za investicije i dalji rast i razvoj. Sredstva prikupljena od prodaje dodatnih akcija bi išla „Telekomu“.

Dakle, na ovaj način bi se odjednom mogli pribaviti finansijska sredstava kako za potreba budžeta tako i za potrebe razvoja informatičkog društva u Srbiji.

Svaki punoletni državljanin Srbije bi imao pravo da aplicira za kupovinu određenog broja akcija „Telekoma“. Alokacija broja akcija pojedinim kategorijama kupaca bi se vršila nakon sprovedenog postupka utvrđivanja interesovanja za kupovinu akcija (koju se u praksi naziva „book building“). Nivo interesovanja/potražnje za akcijama će biti i jedan od faktora za utvrđivanje cene akcija, pre samog izlaska na berzu.

Svi kupci bi bili razvrstani u kategorije od kojih bi neke kategorije kupaca uživale određene privilegije pri kupovini akcija na sledeći način:

• Bivši i sadašnji radnici „Telekoma“ bi uživali popust od 20% prilikom kupovine onog broja akcija koji su njima alocirani za kupovinu,
• Drugi državljani Srbije sa prebivalištem u Srbiji bi uživali 15% popusta prilikom kupovina onog broja akcija koji su njima alocirani za kupovinu,
• Državljani Srbije sa prebivalištem van Srbije (dijaspora) bi uživali popust od 10%,
• Svi kupci iz prethodnih kategorija bi mogli da plate akcije u 3 jednake godišnje rate. Po uplati 1. rate dobili bi interni sertifikat/potvrdu o akcijama („interne akcije“) koje poseduju a po uplati 3. rate dobili bi potvrdu o akcijama. Građani bi bili slobodni da svoje akcije prodaju i pre njihove pune isplate (recimo ako dođe do skoka akcija na berzi, u slučaju potrebe itd jer će se raditi o likvidnim hartijama od vrednosti koje će se kontinuirano trgovati na Berzama u Beogradu i Londonu). U slučaju prodaje pre pune isplate, kupac bi morao odmah da prilikom kupovine internih akcija izvrši isplatu i preostalih rata i tako steknu akcije. Time bi se ostvarilo kontinuirani dotok ovih „vanrednih“ prihoda u budžet tokom naredne 3 godine umesto da se celokupni prihod od prodaje primi odjednom,
• Određeni broj akcija bi mogao po principu prvenstva u kupovini se alocira domaćim investicionim i penzionim fondovima i osiguravajućim organizacijama registrovanih u Srbiji kako bi oni došli do kvalitetnih domaćih hartija od vrednosti za svoje portfelje umesto da moraju da u tu svrhu kupuju kalifornijske municipalne obveznice ili slične hartije od vrednosti u inostranstvu i tako da štednjom građana Srbije finansiraju domaća preduzeća,
• Na kraju, određeni broj akcija bi se alociralo za prodaju međunarodnim investitorima, fondovima, telekomunikacijskim kompanijama i drugim investitorima.

Zaključak

• Beneficije od gore razmatranog načina privatizacije su mnogostruko veće nego od koncepta prodaje strateškom partneru koji predlaže Vlada.
• Verovatno će se ostvariti viša cena akcija zbog većeg interesovanja za kupovinu akcija (umesto 3-4 kupca, postojali bi stotine hiljada kupaca koji bi zbog tražnje podigli cenu akcija),
• Veća cena će kompenzovati diskonte koje pojedine kategorije kupaca dobijaju u startu,
• Telekom će ostati u vlasništvu građana Srbije koji će moći da odluče da li će akcije da prodaju odmah ili kasnije, po većim cenama (ili da ih ostave deci i unucima da ubiru dividendu),
• Dijaspora bi se više nego ikad ranije uključila u privredni život zemlje otkupom atraktivne hartije od vrednosti što bi navelo dijasporu na još veća dodatna ulaganja u druge hartije od vrednosti ili druga privredna društva,
• Građani će imati mogućnost da uzmu aktivno učešće u privredni život zemlje i zainteresovaće se za akcionarstvo, štednju za budućnost i dalja ulaganja u srpska preduzeća,
• Mnoga srpska preduzeća koja vape za dodatnim kapitalom zbog niske kapitalizacije i visoke zaduženosti dobiće šansu da i oni razmotre dokapitalizaciju preko Beogradske berze a ne da isključivo zavise od bankarskih kredita kao izvora finansiranja,
• Beogradska berza će postati ono čemu su berze i namenjene, mesto angažovanja slobodnog kapitala (štednje itd) u profitabilne projekte,
• Manji pritisak na nekretnine i stabilizacija njihovih cena - domaći investitori će dobiti šansu da ulažu u još jednu potencijalnu profitabilnu klasu imovine (asset class) čija će vrednost u budućnosti rasti pored nekretnina kao trenutno jedine klase imovine koja može da ponudi prinos na uloženi kapital (nekretnine bi postale ono što u drugim evropskim zemljama i jesu, tzv. alternativna a ne osnovna imovina za investiranje),
• Zbog generalne kapitalizacije Beogradske berze, skočili bi berzanski indexi a time i cene akcija preduzeća listiranih na Berzi, što bi imalo pozitivan efekat poslovanje ovih preduzeća (veća zainteresovanost investitora, veća mogućnost banaka za finansiranje itd), što bi rezultiralo u povećanju ekonomske aktivnosti na tržištu kapitala ali i u realnoj ekonomiji,
• Manji pritisak na kredite (jer se preduzećima pruža šansa da do svežeg kapitala dođu i na berzi) smanjivaće cenu kreditnog kapitala koji privredna društva uzimaju, što će se direktno odraziti na smanjenje cene kapitala koji ona koriste i poboljšanje njihovih finansijskih rezultata,
• Generalno smanjenje zaduženosti privrede, povećanje kapitalizacije privrede a time i njene kapitalne vrednosti,
• Posredni efekti mogu biti ubrzanje oživljavanja privrednih aktivnosti, zaposlenja, smanjenje nelikvidnosti, stabilizacija inflacije, kursa dinara prema evru itd
• Trajno oživljavanje berzanskih aktivnosti
• Mogućnost da domaći penzioni i investicioni fondovi i osiguravajuća društva ulažu u kvalitetne domaće hartije od vrednosti i domaću privredu umesto u inostrane hartije od vrednosti i privredu
• Ne treba zanemariti ni činjenicu da će se jedna srpska hartija od vrednosti naći na Blooomberg i Reuters ekranima za trgovanje, što će posredno uticati na povećanje interesovanja za ulaganje u Srbiju, mnogo više nego što to može da učini pozivanje naših političara na raznim skupovima u zemlji i inostranstvu.

Šta dalje?

Ovo je jedini transparentan način prodaje „Telekoma“ koji bi bio prihvatljiv kako za stručnu tako i za opšte političku javnost u Srbiji. Kao strateški važan resurs i kao najbolja srpska kompanija „Telekom“ to i zaslužuje. Vlada bi smesta trebala da prekine pregovore sa jedino prijavljenim konsultantom za prodaju „Telekoma“ Citigroup Global Markets Limited (interesantno je da su se na konkurs za savetnika Vlade za IPO „Telekoma“ pre 2 godine javila 7 konsultanata, što samo po sebi nemeće zaključak nešto nije u redu sa sadašnjim modelom Vlade za prodaju „Telekoma“) i da objavi novi konkurs za savetnika, jednog ili više za prodaju putem inicijalne javne ponude. A državljani Srbije i njihova finansijska sredstva su tu, spremna da se suoče sa izazovom izgradnje bolje budućnosti oslanjanjem na sopstvene snage a ne kao do sada, na tuđe kredite i tuđu pamet. Vlada mora svima dati šansu jer mi to očekujemo od nje.